Šta je, a šta nije psihoterapija?

Podelite i drugima da pročitaju

Kada se profesionalno bavite nečim to postaje vaša svakodnevica, rutina, najprirodnija stvar. Ako imate tu sreću da volite ono što radite, osećate se kao riba u vodi. Ova lagodnost i svakodnevna praksa učini da pomislite da se neke stvari podrazumevaju i da ceo svet zna ono što vi znate.

Ljudi sa kojima razgovaram o svom poslu me ipak redovno podsećaju da to nije tako. Zapravo, o psihoterapiji mnogo ljudi ne zna gotovo ništa ili ima potpuno pogrešne ideje. Uverena sam da razlog tome nije opšte neznanje tako velikog broja ljudi. Razlog je što su sve teme, pa i profesije koje počinju sa „psiho“ još uvek pokrivene velom predrasuda. Ipak, u svakodnevnom razgovoru nailazim na ljude koje veoma zanima šta mi psiholozi znamo o njima, ali i šta oni mogu saznati o sebi, drugima i svetu. U nastavku ću odgovoriti na neka najopštija pitanja o psithoterapiji.

Šta je psihoterapija?

Psihoterapija jeste „terapija razgovorom“ kako su je u njenim začecima nazivali, ali to nije bilo kakav razgovor. Iako neupućenoj osobi to može izgledati kao uobičajeno ćaskanje o nečijim problemima, psihoterapeut uvek ima na umu cilj sa kojim razgovor vodi. Osim toga, psihoterapija se odvija po vrlo jasno utvrđenim pravilima koja su poznata i klijentima i stučnjacima.

Cilj psihoterapije može biti veoma različit i zavisi od vas kao klijenta. Uloga terapeuta je da vam pitanjima i intervencijama pomogne da otkrijete svoje stvarne, najiskrenije želje. Tek kada terapeut postane siguran da ste došli do onoga što su vaše stvarne želje, može da prihvati rad na tom cilju. U praksi to znači da neki ljudi dođu na terapiju i iznesu zahteve za koje se ispostavi da pred njih postavlja okolina, a oni žele nešto sasvim drugo. Na primer, klijentkinja J. je veoma želela da postane arhitekta. Tri godine je bila uzoran student, međutim na četvrtoj je došlo do zastoja i nije više bila u stanju da položi nijedan ispit. J. je svojoj terapeutkinji rekla da bi njen cilj terapije bio da završi započeti fakultet. Bilo je potrebno 5 seansi da njih dve otkriju da je J. zapravo oduvek želela da se bavi ljudima i nekom pomagačkom profesijom, a da je roditeljski pritisak ubedio da je arhitektura zapravo njena želja. (primer je izmišljen na osnovu situacija koje se često pojavljuju u praksi)

Kako psihoterapija izgleda?

Poznata slika klijenta koji leži na kauču i terapeuta iza njega, kao i čuvena rečenica „recite mi nešto više o tome“ su davno prevaziđene. Ovako izgleda tradicionalna psihoanaliza, što je samo jedan od pravaca u psihoterapiji, ujedno i prvi iz koga su se kasnije razvijali ostali. Tradicionalna psihoanaliza i danas postoji, ali ova pasivnost terapeuta zahteva da klijent dolazi svakoga dana, pet dana nedeljno, duži niz godina. Od Frojdovog vremena na ovamo, život se mnogo promenio pa se i psihoterapija prilagođavala.

 

Danas to izgleda sasvim drugačije.  Uglavnom možete očekivati jedan jednočasovni susret sedmično, moderno uređene kancelarije bez ležanja. To je zajednički rad dve osobe, sa jasnim ciljem da jedna od njih promeni kod sebe neku osobinu ili ponašanje. U zavisnosti od teme, cilja, vaše motivacije, psihoterapija može da traje prilično kratko (desetak susreta), a može i nekoliko godina. Uzdržanost terapeuta nekada jeste korisna, ali može biti i vrlo frustrirajuća. Većina terapeuta će vam davati povratne informacije, postavljati pitanja, prekidati vas ponekad ili odgovarati na vaša pitanja, sve vreme vodeći računa da se između vas izgradi kvalitetan odnos pun poverenja.

Odnos između klijenta i terapeuta je vrlo specifičan odnos, i sličan se spontano u životu nikada ne ostvaruje. Iako u toku same seanse postoji visok stepen bliskosti (vi iznosite terapeutu svoje najintimnije sadržaje), ta bliskost kao i ceo vaš odnos uređen je nizom jasno određenih pravila. Na primer, savestan psihoterapeut nikada neće pristati da se sa klijentom vidi u bilo kojim okolnostima izvan psihoterapije. Posebnost ovog odnosa jeste u nedostatku emotivne uključenosti terapeuta u Vaš život. To znači da možete izneti sve svoje misli, strahove, neslaganja bez bojazni da se terapeut naljuti ili uvredi, bez potrebe da ga „štitite“ ili „štedite“ od svojih problema. Važno je da znate da u ovakvom odnosu nikada nećete naići na osudu ili odbacivanje. Istraživanja o različitim modalitetima pokazala su da su bez obzira na pristup, svi modaliteti podjednako uspešni, a da je terapijski odnos glavna komponenta koja doprinosi poboljšanju.

Razlika između psihijatra, psihologa, psihoterapeuta…

Osim studija psihologije, da bih postala psihterapeut bilo je neophodno da prođem trening iz nekog psihoterapijskog pravca. U zemlji postoji veliki broj različitih psihoterapijskih škola sa podjednako kvalitetnim obukama, i budući terapeuti ih biraju na osnovu ličnih preferencija, neke sopstvene životne i poslovne filozofije. Lično sam odabrala Transakcionu analizu, a razlozi za to prevazilaze ovaj tekst. Edukacije za psihoterapeuta uglavnom podrazmevaju učenje i polaganje teorije, ali i dosta praktičnog rada sa kolegama, vežbanja međusobno u prisustvu supervizora, svoje psihoterapije, kako grupne tako i individualne i redovno superviziranje.

Nisu svi psiholozi i psihoterapeuti. Psihologija je humanistička nauka i pokriva mnogo širu delatnost od psihoterapije – razičite vrste testiranja i procene, zatim marketing, sport, umetnost, obrazovanje… Psihijatrija je medicinska nauka i njen osnovni pristup bio je davanje farmakoterapije. Da bi postali psihoterapeuti i psihijatri se moraju istrenirati isto kao psiholozi.

Razlika je što se psihijatri nešto bolje snalaze u radu sa osobama koje imaju neki psihički poremećaj, a psiholozi u radu sa osobama sa problemima u svakodnevnom funkcionisanju. Međutim, psiholog takođe mora dobro da poznaje poremećaje i da prepozna da je nekome neophodna i farmakoterapija. Ovo je recimo slučaj kod bolesti zavisnosti ili je bitno da psiholog razlikuje depresivno raspoloženje od kliničke depresije. Važno je znati da farmakoterapija i psihoterapija ne isključuju jedna drugu i da zajedno mogu dati odlične rezultate.

Da li sam „lud“ ili slabić ako mi je potreban psihoterapeut?

Iako u nazivu postoji „terapija“, grčka reč koja je podrazumevala lečenje odnosno „negu bolesnika“ u današnjoj psihoterapiji najčešće nema nikakvog lečenja. Veliki broj korisnika psihoterapije su ljudi koji nisu bolesni niti imaju kakav psihički poremećaj. To su ljudi koji imaju životne probleme ili neke životne faze koje neki podnose teže od drugih ljudi i zato odluče da potraže stručnu pomoć. Na primer, klijent M. je ceo radni vek proveo u firmi, bio vrlo posvećen i ostvario značajne rezultate. Dva meseca nakon penzionisanja, koje je sa radošću iščekivao, počinju da se javljaju apatija, blaga depresija i slično. Ako je tom klijentu rad bio jedan od glavnih sadržaja u životu, njemu je odlaskom u penziju život ostao bez smisla, i sasvim je normalno da teško reaguje. Mnogi prođu kroz ovakvu „krizu“ sa ovim životnim događajem. Neki od njih potraže pomoć psihoterapeuta. Ne možemo za ove ljude ili ljude sa sličnim problemima reći da su lečeni od nečega, jer oni nisu ni bili bolesni.

Naravno da se psihoterapija koristi i na klinikama, i pomaže pacijentima sa psihičkim bolestima. Ipak, najveći broj ljudi koji idu na psihoterapiju, suprotno uobičajenom verovanju, nisu „ludi“ već se bore sa nekim životnim problemima, donose neke odluke, menjaju navike ili ponašanje koje im se baš i ne dopada.

Metafora slomljena noga

Na jednom predavanju sam čula interesantno poređenje: da je farmakoterapija bez psihoterapije, kao da ste polomili nogu i pijete brufen – lečite simptom ali ne i uzrok.

Psihoterapija može biti kao gips, koji je podrška dok se malo ne oporavite; kao štaka koja služi da se oslonite dok ne ojačate, može služiti i kao vežbanje, da vas nauči ponovo veštini hodanja. Neki procesi u psihoterapijskoj promeni mogu biti neprijatni, pa i radiklani, poput „nameštanja“ polomljene kosti, ali su neophodni da bi se promena pokrenula i stvari krenule na bolje.

Možda u toku vaše lične promene neće biti potrebna svaka od ovih uloga psihoterapije, ali je sigurno da ako polomite nogu, doći će vreme da odbacite prvo gips, pa štaku, pa zatim i vežbe i tablete protiv bolova, dok ne postanete potpuno samostalni i sposobni da se oslonite na sebe.


Podelite i drugima da pročitaju